Pre dve subote sam izašla sa prijateljicom u jedan obližnji kafe-restoran na živu svirku i dobru večeru.
Vece je bilo prijatno. U kafe-restoranu bilo je dosta ljudi koji su medjusobno pričali, vecerali i uzivali u živoj svirci i celoj atmosferi. Ne bi to ni bilo neobično da meni i mojoj prijateljici pažnju nije privukla grupa mladih ljudi koji su sedeli za jednim barom. Bilo ih je desetoro, pet devojaka i pet momaka. Ono sto je nama skrenulo pažnju i nateralo nas na duboko razmišljanje je to sto su sedeli podeljeni, momci na jednom devojke na drugom kraju stola, i niko ni sa kim ne razgovara. Ne samo momci sa devojkama nego ni izmedju sebe. Svi su bili zauzeti gledanjem u svoje mobilne telefone, čitajući nove objave na fb i Instagram profilu.
Da me ne shvatite pogrešno. Nemam ja ništa protiv mobilnih telefona, imaju svoju svrhu. Nemam ništa ni protiv društvenih mreža. Nemam ništa protiv tehnologije uopšte ( po struci sam diplomirani inženjer informatike i elektronskog biznisa) , ali imam protiv svega toga kad si u društvu i umesto da razgovarate izmedju sebe, svako gleda u svoj mobilni telefon. Kao da je mnogo interesantnije čitati razne objave od živog razgovora sa prijateljima sa kojima sediš za istim stolom i slušaš muziku. Zar nemaju o čemu da pričaju? Mozda gde su bili, šta su radili, šta im se desilo….
Mladi su postali asocijalni što je jako tužno. Žive u virtuelnom svetu. Misle da je bogatstvo imati što više virtuelnih prijatelja. Ne shvataju da je pravi prijatelj onaj koji je uvek tu da te istinski zagrli, bude podrška i rame za plakanje kada ti je teško i da se raduje uspesima. Ne shvataju da živa reč ima najveću moć kao i da si bogat ako imaš bar jednog živog, stvarnog prijatelja. E to je pravo bogatstavo.
Ćaskanjeuzcajikafu 